Psihološke razlike među polovima — koliko smo uslovljeni biologijom, a koliko kulturnim obrascima?

_Autor: dr Miloš Babić, molekularni biolog i neurobiolog_ _Ukoliko preuzimate tekst ili delove teksta, navedite link do ovog teksta kao izvor i ime publikacije: “Nauka u Srbiji”._ U pripremi

za ovaj tekst, pitao sam jednu grupu poznanika (birajući one koji ne rade u psihologiji ili neurobiologiji): možete li mi navesti razlike između muškaraca i žena koje _nisu_ fizičke. Svi

znamo da su muškarci u proseku viši, teži i snažniji; bilo koji udžbenik anatomije je dovoljan da pokaže niz razlika u građi polnih organa, abdomena, karlice, itd. Ali ako ostavimo sve to po

strani, koje nam razlike ostaju? Od velike većine sam dobio odgovore koji se jako dobro uklapaju u opšte stereotipe. Stereotipne muške osobine su: agresivnost, grubost, veći fokus na seks,

ćutljivost, veća racionalnost i manja emocionalnost, manje panike u kriznim situacijama, bolje podnošenje stresa. Žene su po istom stereotipu nežnije, pažljivije prema drugima, više

fokusirane na romansu, više se vode emocijama nego logikom, više su vezane za decu i češće su anksiozne. Moji sagovornici su verovali da je najveći deo ovih razlika biološki: žene i muškarci

su urođeno takvi kakvi jesu, kao da je to stvar gena i hormona. U nekim slučajevima je priznato da način odgajanja može imati efekta — ali to se vidi kao sporedno i sekundarno, samo kao

sporedan efekat suštinskih razlika i koje se ne mogu ignorisati. Čitaoci će sigurno prepoznati ove stavove: na kraju krajeva, uz male razlike u detaljima, slične priče se mogu čuti od većine

ljudi u svetu, i to od oba pola. > ALI, TO ŠTO VEĆINA LJUDI _VERUJE_ U NEŠTO, NE ZNAČI DA JE TO > ZAISTA ISTINITO. Uzmimo, za primer, tu čuvenu mušku ćutljivost. To je pojava koja se

može objektivno izmeriti: postave se skriveni mikrofoni i onda se izbroji ko koliko priča. I šta se otkrilo kada se to uradilo? U skoro svakoj situaciji… muškarci pričaju znatno više nego

žene!? Po broju izgovorenih reči na dan, po broju rečenica, nivou proizvedene buke — koje god merilo da se upotrebi, skoro uvek, muškarci su se pokazali kao veće pričalice. [1] Kao drugi,

mnogo dramatičniji primer, možemo da uzmemo jednako čuveno muško “potiskivanje emocija,” koje navodno treba da proizvede stoicizam i neku vrstu “emocionalne nedodirljivosti.” Ovo je kulturna

tačka na kojoj su čak i jezičke forme povezane direktno sa polom i polnim organima. Kako se nekome kaže da bude hrabar? Recimo: “Imaj muda.” “Budi muško.” Kada se devojčica rasplače zbog

nečega, to je u redu, jer “ona je žensko.” Ako se dečak rasplače… on je “plačipička.” Sama referenca na polne organe (opet, u velikoj većini jezika i kultura) povezana je sa stereotipom

muškarca koji stoji kao stena pred talasima emocija. Ovo je _kulturni trening_ koji uči dečake od najmlađih dana da ne pokazuju emocije. Efekti toga mogu se izmeriti na više načina, ali u

najtragičnijem obliku se vide po broju samoubistava: u celom svetu, muškarci su žrtve samoubistva otprilike dvaput češće nego žene. U Evropi i Americi, ovo je još više izraženo, sa tri do

četiri muške žrtve samoubistva za svaku ženu [2, 3]. U Srbiji, muškarci su oko 77% svih samoubica; u Rusiji, čak 85%! S obzirom na to da su samoubistva prevashodno emocionalne odluke, zar

nije malo čudno što je balans toliko na strani navodno “racionalnijeg” i “manje emocionalnog” pola? U široj društvenoj raspravi često imamo jedan lažan konflikt u kome mnogima izgleda da

moraju da biraju između “muške” i “ženske” strane argumenta. U stvarnosti, ovde je reč o sukobu u kome se oba pola rvu sa istorijskom inercijom u okviru postojećih kultura i sudarom te

inercije sa drastično drugačijim svetom u kome danas živimo. > _PITANJA KOJA OVAJ TEKST ISTRAŽUJE SU: KADA POGLEDAMO POSTOJEĆE > DOKAZE, NE SAMO PRIČE, KOJE RAZLIKE MEĐU POLOVIMA 

ZAISTA POSTOJE? > TAKOĐE, KOJE OD TIH RAZLIKA SU BIOLOŠKE, A KOJE SU EFEKAT KULTURE > I ODGAJANJA? KAKO TO UTIČE NA STVARI KOJE VIDIMO U JAVNOSTI (KAO > ŠTO SU PITANJA IZBORA 

KARIJERE, ILI KOLIKE SU RAZLIKE U PLATAMA > IZMEĐU POLOVA I ZAŠTO)?_ Ovo su velika pitanja, o kojima se mogu napisati (i napisane su) mnoge knjige. Ovaj tekst, mada dugačak, samo je

zagrebao površinu ove teme — ali nadam se da može biti zanimljiv, i da može (ako ništa drugo) da navede na razmišljanje, kao i da predloži malo drugačiju perspektivu. Radi ograničenja već

preširoke teme (da ovo ne bi postala čitava knjiga), u okviru teksta se polovi uzimaju u klasičnoj definiciji u kojoj su korišćeni unutar citiranih naučnih istraživanja. ISTORIJA I BIOLOGIJA

MUŠKOG I ŽENSKOG POLA Među istoričarima postoji vic: ko ne zna istoriju, osuđen je da je ponavlja; a ko zna istoriju, osuđen je da nemoćno posmatra, dok je drugi ponavljaju. Istorijski

obrasci utiču na naš svakodnevni život mnogo više nego što je većina nas svesna, i razlika u ulogama koje pripisujemo polovima odličan je primer. Kako je izgledao dan u životu naših

prosečnih predaka pre, recimo, dve ili tri stotine godina? Na Balkanu, preci o kojima govorimo su u ogromnoj većini slučajeva bili zemljoradnici. Muž i žena se rano ujutru probude, žena

napravi doručak i ostane sa decom, dok muž ode da radi (uglavnom teške fizičke poslove) na polju ili u okviru imanja. Žena tokom dana pazi na decu, plete odeću dok deca spavaju, pere veš i

sređuje kuću, dok muž kopa, ore, gradi, ili tera stoku. Kasnije u toku dana, muž se vraća kući i jede večeru koju je žena pripremila, i možda ima snage da provede nešto vremena sa decom, pre

nego što mrtav-umoran padne u krevet. Ova podela poslova imala je smisla kada se uzmu u obzir demografske i biološke činjenice: u tom periodu je jedno od troje dece umiralo u detinjstvu;

epidemije kolere, kuge, ili boginja povremeno bi proletele i pokosile veliki deo populacije. Nije postojala kontracepcija, i porodice su imale šestoro, osmoro, desetoro dece. Žene su bile

trudne, ili dojenjem vezane za malu decu tokom većeg dela života, i smisleno je bilo da ostanu u kontrolisanoj okolini u kojoj na tu decu mogu da paze. Mada su oba pola stalno teško radila,

poslovi koji su bili daleko od sigurnosti okvira kuće uglavnom su padali na muškarce. Razvoj nauke i tehnologije promenio je većinu ovih faktora. Ali istorijski obrazac se nastavio po

inerciji, i to možemo da vidimo na primeru karikature modernog braka. Muž i žena su iz Beograda, on je ekonomista, ona je lekarka, i imaju dvoje dece. Oboje rade, od jedne plate se teško

može preživeti. Oni se probude ujutru, i žena spremi doručak svima (jer se kuvanje smatra “ženskim poslom”), pa zatim spremi decu za školu. Muž otprati decu do škole, jer mu je to usput do

posla. On radi u kancelariji, ona u ordinaciji. On se vrati kući oko pet po podne, umoran od posla; pokupi mlađe dete iz škole, starije se sâmo vraća. Deca odlaze da se igraju, a tata ide da

odrema. Majka se vraća s posla malo kasnije, i sprema večeru za sve. Usput stavlja veš da se pere, i proverava da li su deca uradila domaći. Ako nisu, ona im pomaže. Otac, nakon što se

probudi, upali televizor da gleda utakmicu, dok čeka da bude gotova večera… Da se očevi odmah ne naljute: ovo je, kao što je rečeno, karikatura. Nije uvek ovako u svim porodicama, i ovo nije

napad na sve muškarce. Međutim, ova slika je suviše blizu realnosti, u velikom broju slučajeva. I ovde ne pričamo samo o percepciji: sve se ovo može izmeriti. Jedno merilo koje se može

upotrebiti je “broj neplaćenih radnih sati po danu”— koliko se dodatnih sati, povrh rada na radnom mestu, ulaže u neplaćeni rad u kući.[4, 5]. Najveća jednakost između polova je u Holandiji,

gde muškarci u proseku rade 2,5 sata po danu kod kuće, dok žene ulažu 3,5 sati. Najveća nejednakost je u Italiji, gde žene ulažu 5,5 sati na dan na kućne poslove, dok muškarci ulažu 2,5.

Srbija je negde između, sa malo preko 5 sati dnevno za žene, i skoro 3 sata za muškarce (ukupna količina sati delom zavisi i od strukture društva i dostupne tehnologije). Iz istog izvora

možemo da primetimo nešto što (naizgled) delimično balansira ovu razliku: muškarci provode više vremena na poslu, i do sat i po više na dan nego žene (bar na zapadu). Ali ovo je dvosekla

oštrica: s jedne strane, znači da život nije baš toliko lakši muškarcima, kao što bi se na prvi pogled moglo zaključiti. S druge strane, šta ovo znači u praksi? Znači da žene _moraju _da idu

kući da rade kućne poslove i da se brinu o deci, dok muškarci česće _imaju izbor _da ostanu na poslu i da time guraju napredovanje u karijeri. Kada nakon par decenija takvih razlika dođe do

situacije u kojoj muškarci zarađuju više nego žene, može da se kaže “pa eto, radili su predanije.” Ali može i da se kaže “žene nisu imale isti izbor, jer su morale kod kuće da prave večeru

za decu.” Neke od navedenih razlika u mogućnostima da se uloži vreme u različite vrste poslova sigurno možemo označiti kao nusprodukte fizičkih ograničenja koji dolaze zajedno sa biološkim

činjenicama trudnoće, porođaja i dojenja. Ali koje i kada? Uzmimo ovde jedan zanimljiv primer, koji lepo prikazuje kulturne i biološke razlike: primer lekara i medicinskih sestara. U Americi

su, tokom većeg dela XX veka, preko 80% svih lekara bili muškarci, a skoro sve medicinske sestre su bile žene. [6] Ovo je opravdavano u psihologiji tog vremena kao već pomenuta razlika

između racionalnosti i emocionalnosti: muškarci su (eto) racionalniji i sposobniji da nauče medicinu i da hladno, iz distance, daju “presudu” o dijagnozi. A žene su materinski nastrojene,

usmerene na negu, i zato biraju posao u kome lično, svojim rukama paze na pacijente. Takođe, žene su (navodno) suviše emocionalne da bi mogle da daju i negativne dijagnoze. Ova priča je

decenijama “zvučala razumno” mnogim Amerikancima, mada se balans u zastupljenosti određenog pola među lekarima značajno promenio u zadnjih par decenija. Međutim, u istom vremenskom periodu,

u našim krajevima je disbalans polova potpuno obrnut: većina lekara su žene. [7] Žene kod nas čine i većinu ljudstva u pomoćnim poslovima medicine (kao što i sâmo ime osnovnog zanimanja

kaže, medicinska _sestra_). I možete čuti povremeno ljude koji kažu da je to tako zato što su žene usmerene na “negovateljske struke” kao što je medicina. Ovde imamo dva potpuno različita

rezultata koji u obzir uzimaju predrasudu o osobinama polova. > KAKO GOD OKRENEMO, MOŽEMO DA IZMISLIMO BIOLOŠKI RAZLOG KOJI SE > UKLAPA U STEREOTIPE. AKO SU VEĆINA LEKARA MUŠKARCI, TO 

JE ZATO > ŠTO SU MUŠKARCI RACIONALNIJI. AKO SU VEĆINA LEKARA ŽENE, TO JE > ZATO ŠTO SU ONE “USMERENE NA NEGU PREMA DRUGIMA.” POTPUNO > SUPROTNE SITUACIJE SE MOGU JEDNAKO DOBRO 

UKLOPITI U ISTI STEREOTIP > RACIONALNOG MUŠKARCA I NEŽNE, EMOCIONALNE ŽENE! ŠTA ĆEMO SADA? Istorija nam daje vrlo jasnu hipotezu kojom ovu situaciju možemo mnogo direktnije objasniti, bez

pozivanja na biologiju. _Medicinske diplome dugo vremena nisu bile dostupne ženama — do polovine XX veka i kod nas i u Americi, a u nekim državama i duže. _Žena koja je bila zainteresovana

za medicinu, i koja otud nije mogla da postane lekar, imala je samo jedan izbor: da bude pomoćnica, tj. “medicinska sestra”. Žene sa talentom, inteligencijom i interesovanjem da budu

lekarke, morale bi da krenu u pravcu medicinske pomoćnice. > I ZATIM IMAMO SITUACIJU DA JE KROZ DECENIJE OVAKVOG USMERENJA (USLED > DRUŠTVENOG I EDUKATIVNOG OGRANIČENJA) POSAO 

MEDICINSKOG POMOĆNIKA > POSTAO KULTURNO UVREŽEN KAO “ŽENSKI POSAO”, JEDNAKO KAO > KUVANJE ILI PRANJE VEŠA KOD KUĆE. U Americi su se feministi godinama borili za probijanje žena u

lekarsku branšu, i doveli su do postepene promene, koja je u zadnjih par decenija konačno dovela do pariteta. Na Balkanu, desilo se nešto mnogo zanimljivije: kraj Drugog svetskog rata,

socijalizam, komunizam, potreba da se izgradi država iz ruševina, i kvalitetan obrazovni sistem, doveli su do naglog izjednačenja prava polova (ograničenog, ali makar prisutnog u slovu

zakona i u pristupu željenom obrazovanju). I paradoksalno, ovde je u igru ušla prva stvarna biološka razlika između polova na koju nailazimo u ovom tekstu: devojčice ulaze u pubertet i

sazrevaju oko godinu dana ranije nego dečaci.[8] Ovo dovodi do situacije da devojčice, u proseku, imaju bolje ocene tokom srednjeg perioda osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja. Ta naizgled

mala razlika dovoljna je da značajno promeni balans polova na kompetitivnim fakultetima u kojima jedan poen na prijemnom ispitu može odrediti ko će biti primljen na studije. Drugim rečima,

postoji stvaran iološki razlog zašto žene čine većinu lekara u državama bivše Jugoslavije — mada taj razlog u stvari nema veze sa strukturom lekarske struke, niti s nekakvom

“predispozicijom” za tu struku kod ženskog pola, već je slučajna interakcija razvojne biologije i našeg univerzitetskog prijemnog sistema. Ovo nas dovodi do još jednog paradoksa u ovom

primeru, koji je možda i najbolji deo ilustracije koliko su ovakvi istorijski obrasci često besmisleni i destruktivni i za muškarce. Naime, negde kroz rat i revoluciju, drugde kroz

feminističku borbu za jednaka prava, žene su uspele da se probiju u rangove lekara i u Srbiji i u Americi. Ali u obe države, posao medicinskih pomoćnika je ostao kulturno određen kao

“ženski,” s rezultatom da žene i dan-danas dominiraju u njemu. Slabo koji dečak sanja da jednog dana poraste i postane _medicinska sestra_. [9, 10] Muškarci koji krenu u tom pravcu moraju da

se pomire da će ih drugovi zezati, da će se komšije pitati o njihovoj seksualnosti i, uopšte — da će njihova okolina videti njihove izbore kao “manje muške”. I to samo zbog predrasude i

istorijske inercije! KULTURA, VASPITANJE I PERCEPCIJA POLA Deca su sunđeri za informacije, i one iskazane, kao i one implicirane. Mlade roditelje često iznenadi kada im dete odvali neku

glupost koju su usput čuli od neke odrasle osobe (često i kao vic), i koju, pošto ne znaju drugačije, prihvate kao istinu. Pol je kritičan deo ljudskog i dečijeg identiteta, i kulturne

informacije o ulogama koje su određene za svaki pol se “upijaju” jako brzo i veoma detaljno. Kao primer, uzmimo jednu od mnogobrojnih studija koje su pokazale uticaj polnih uloga na osnovne

funkcije pamćenja. [11] U ovoj studiji, deci od šest godina je pokazana serija slika, i puštena su da te slike polako pregledaju. Onda su odvedena u drugu sobu, i tamo su ih pitali da opišu

šta su sve videli. Jedna grupa dece, između ostalog, imala je priliku da vidi sliku na kojoj muškarac drvoseča seče stablo — i mnoga deca iz te grupe su tu sliku zapamtila, i opisala je kada

su ih pitali šta su videli. Kod druge grupe, ta slika je izmenjena: umesto muškarca, žena je sekla stablo. U tom slučaju, tri puta manje dece je zapamtilo sliku uopšte, a mnoga deca koja su

se setila slike su mislila da se na njoj nalazi muškarac drvoseča. > _DRUGIM REČIMA, VEĆ U ŠESTOJ GODINI ŽIVOTA, DECA SU SVESNA DA JE > “DRVOSEČA” NEŠTO ŠTO JE POVEZANO SA MUŠKIM 

POLOM I MUŠKIM > PONAŠANJEM. INFORMACIJE KOJE SE NE UKLAPAJU U TU ŠEMU SE TEŽE > PAMTE, LAKŠE ZABORAVLJAJU, I LAKŠE POSTAJU IZMENJENE U MOZGU DA BI > SE UKLOPILE U NAUČENE 

STEREOTIPE._ Slični efekti se mogu postići na razne načine. Ako se deci od 11 godina ispriča priča u kojoj grupa likova pokazuje jednaki broj stereotipno muških i stereotipno ženskih

karakteristika, ona se kasnije sećaju ženskih karakteristika ženskih likova, i muških karakteristika muških likova. Ako žena u priči uradi nešto što je “muško” (recimo, započne fizičku tuču)

to se zaboravi, ili to češće bude pogrešno pripisano nekom muškom liku iz priče.[12] Percepcije pola doslovno menjaju šta vidimo, a šta propuštamo, kao i šta ćemo od viđenog zapamtiti (i

koliko tačno). VAŽNO JE RAZUMETI DA OVAKVE RAZLIKE NISU VEZANE SAMO ZA POL. SLIČNI EFEKTI MOGU SE NAĆI (I KOD DECE I KOD ODRASLIH) PO PITANJU DRUGIH DRUŠTVENIH STEREOTIPA, KAO ŠTO SU RASA,

STAROST, NACIONALNOST I SLIČNO. NAŠA PSIHOLOGIJA FUNKCIONIŠE U OKVIRU KULTURE KOJA JU JE OBLIKOVALA, I OD TOGA JE JAKO TEŠKO POBEĆI. [13, 14] Kulturno uslovljavanje nije samo stvar pasivnog

upijanja informacija, što možemo lako ilustrovati kroz anegdote koje će mnogim čitaocima zvučati poznato (po tonu, ako ne i po konkretnom sadržaju). Koleginica je lakirala nokte, a njen

trogodišnji sin je bio zainteresovan šta ona to radi. Ona je nalakirala i njemu nokte na jednoj ruci, bilo im je oboma zabavno. Kada je izašao da se igra, vršnjaci (deca od tri-četiri

godine) prvo su ga izvređali pa istukli, zato što je on eto “postao devojčica kada farba nokte”. Ćerka poznanika (šest godina) htela je da joj u prodavnici igračaka kupe plastični pištolj

(koji baca “metke” od plastične pene). Otac ju je, međutim, brže-bolje odveo da joj kupi lutku s tri različite haljine, jer su pištolji “igračke za dečake”. I vršnjaci, i roditelji, i čitava

okolina utiču na decu da usvoje stereotipne osobine kao svoje, i da od njih što manje odstupaju. Mnoge od ovih kulturnih šema su veoma problematične. Mi (opet: generalno i u proseku, ovo

nije uvek slučaj) učimo devojčice da se povlače, da se boje, da puštaju druge da pričaju dok one ćute, i da zauzimaju pasivne uloge u životu.[15] Dečake učimo da gutaju emocije, da ne

priznaju slabost, i da koriste fizičko nasilje kao način rešavanja konflikta. Kao i sve ostalo, i ovo ima svoje istorijske razloge: kroz veći deo ljudske prošlosti, muškarci su morali da

budu spremni da brane svoju porodicu fizički od drugih muškaraca, da brane svoje selo od napadača (i to na nivou da moraju da uzmu toljagu i da nekoga direktno lupe po glavi). Muškarci su u

većini kultura bili i glavni lovci (što je kroz praistoriju bio fizički opasan posao). Ali kao i sa drugim istorijskim šablonima, vredi se zapitati s vremena na vreme: Da li su ti obrasci i

dalje konstruktivni ili ih slepo prepisujemo? Muška agresija ima ogromne posledice u našem današnjem društvu. Ako pogledate žene koje su žrtve zločina, videćete da su počinioci skoro uvek

muškarci, i to oni koji su ženi već poznati. Statistike su porazne: za svaku ženu koju ubije neko ko joj je prethodno bio nepoznat, 15 žena strada od strane (muških) supruga, rođaka, ili

poznanika. Ukupno, oko 40% ubijenih žena strada od ruku svojih muških partnera. Postoji i druga strana: muškarci su ukupno češće žrtve nasilja nego žene. Veliku većinu nasilja nad

muškarcima, preko 95%, čine… drugi muškarci! Tuče, svađe, ili prosto napadi iz obesti su prevashodno muški domen. Generalno gledano, muškarci su počinioci većine kriminalnih akcija (od krađa

do ubistava), posebno u periodu od početka puberteta do sredine dvadesetih godina života. Mnogi sociolozi i kriminolozi ukazuju da bi društvo i civilizacija bili drastično drugačiji da nema

tog “sindroma mladog muškarca” [16], koji kombinuje mušku agresiju i sa adolescentskim (generalnim) nedostatkom samokontrole. _MOŽEMO OVDE DA ISKORISTIMO PRILIKU DA UKAŽEMO NA JOŠ JEDAN

STEREOTIPNI PARADOKS. ŽENE SU, NAVODNO, EMOCIONALNIJE I VIŠE SE VODE OSEĆANJIMA NEGO MUŠKARCI. ALI SVI PODACI KOJE IMAMO POKAZUJU DA MLADI MUŠKARCI POKAZUJU DALEKO MANJU SPOSOBNOST KONTROLE

SOPSTVENIH EMOCIJA I IMPULSIVNOG ODLUČIVANJA, BEZ OBZIRA NA STVARNE POSLEDICE._ Hajde da sada pogledamo biološke razlike. U većini životinjskih vrsta, mužjaci su prirodno agresivniji od

ženki. Zašto bi ljudi bili izuzetak? Mladi mužjaci drugih primata takođe su izvor većine sukoba unutar njihovih društvenih grupa. Dodatno se može navesti da muškarci imaju više nivoe hormona

testosterona, koji dovodi do razvoja snažnijih mišića, čvršće kože, i koji je, kod skoro svih sisara, usko povezan sa agresijom. Zar ne možemo zaključiti da je agresivnost prosto deo

muškosti? Odgovor je iznenađujuće komplikovan! Sa hormonalne tačke gledišta, ustanovili smo da uticaj testosterona na agresivnost postoji, ali je vrlo mali. Nivoi testosterona jedva da su

povezani sa agresijom. Statistički: r = 0,106–0.14; R2 = 0,02–0,04, što prostim jezikom znači da se maksimalno 14% razlika u nivou agresivnosti među ljudima može objasniti razlikama u nivou

testosterona; a da se testosteron može posmatrati kao _uzrok_ za maksimalno 4% ljudske agresije, uključujući tu i mušku. [17, 18] Sa stanovišta urođenog ponašanja, rezultati su toliko

sakriveni iza efekata kulture, da niko ne može sigurno da kaže šta je biološki uzrok, a šta stvar odgoja. Postoje čitave teorije kriminala koje se pozivaju na činjenicu da mladi muškarci

imaju više prilika za kriminalne radnje nego mlade žene (usled kulturnog obrasca), i da to, u sadejstvu sa lošom kontrolom impulsa proizvodi rezultate koje vidimo potpuno nezavisno od

agresije. NO, OVDE BIH VAM PREDLOŽIO SLEDEĆI UGAO GLEDANJA: ZA NAŠU DANAŠNJU SITUACIJU _NIJE BITNO_ KOLIKO SU OVO BIOLOŠKI, A KOLIKO DRUŠTVENI FENOMENI. Biološki uticaj može biti 10%, 30%,

ili 50% — ne znamo sigurno. Ali znamo da naš trenutni kulturni obrazac pospešuje i nagrađuje agresiju kod muškaraca, ili je u najmanju ruku toleriše (što vidimo, između ostalog, kroz

društveno ćutanje i opravdavanje ljubomorom kada muževi mlate žene, sve dok ih ne ubiju). Dakle, ako je biološka osnova snažna, mi je još dodatno osnažujemo. A AKO JE BIOLOŠKA OSNOVA OVE

RAZLIKE U STVARI SLABA, ONDA JE NAŠ KULTURNI OBRAZAC (U STVARI) GLAVNI UZROK PROBLEMA. Zamislite da imate dvoje dece, jedno koje muca i drugo koje govori bez smetnji. Da li je bolje oba

deteta poslati u istu školu, ili bi bilo bolje da se ono koje muca prvo pošalje logopedu? _Ista logika važi i za agresiju_. Samokontrola je veština koja se može naučiti. > LJUDI IMAJU 

SPOSOBNOSTI KOJE DRUGI PRIMATI I SISARI NEMAJU: MI > MOŽEMO DA SHVATIMO DA IMAMO PROBLEM SA NEKIM ASPEKTOM SVOG > PONAŠANJA, I MOŽEMO DA NAUČIMO DA TAJ PROBLEM SAVLADAMO. Samim tim,

ako i prihvatimo da su dečaci i muškarci u nekoj meri prirodno agresivniji od žena, to ne znači da moramo da slegnemo ramenima i pomirimo se da je nekontrolisana muška agresija neizbežan deo

stvarnosti. Mi možemo da odlučimo da muškarce posebno učimo kako da svoju agresiju kontrolišu, i kako da je usmeravaju u konstruktivnom pravcu. Ovo nije poziv da učimo dečake da budu

mekušci, i da odgajamo generacju šmokljana.[19] Stvar je mnogo direktnija: svaka osoba, i muška i ženska, treba da stekne sposobnost da svoje emocije dovede pod kontrolu, da savlada

impulsivno ponašanje, i da bira svoje akcije nakon što razmisli o posledicama. Ako je situacija takva da zahteva agresiju, onda agresivno ponašanje nije problem — _bez obzira na pol_.

STVARNE BIOLOŠKE RAZLIKE U PSIHOLOGIJI I KOGNICIJI Svi smo svesni fizičkih razlika u građi tela kod muškaraca i žena, i pomenuli smo neke razlike koje su hormonalne i razvojne (raniji

pubertet kod devojčica). Pored ovih, koje su stvarne, jasno izmerene i sigurne razlike u kogniciji između muškaraca i žena? Lista je sledeća: * Muškarci imaju značajnu prednost u mentalnoj

rotaciji (zamisle trodimenzionalni predmet, i onda ga u mislima “obrću”; d = 0,62). * Muškarci su češće levoruki (ovo je stvar koja zavisi od strukture mozga, i zato se smatra kognitivnom

razlikom; d = 0,11). * Muškarci imaju malu prednost (d = 0,05) u matematici. * Žene imaju prednost u broju reči i brzini jezičkog procesiranja (d = 0,11). Šta ove razlike znače u stvarnosti?

Uzmimo nešto što je lako razumeti: visinu. Možemo otići i i izmeriti više miliona ljudi na svetu, i zabeležiti njihove visine. Zatim to možemo grafički predstaviti na sledeći način

(muškarci su plava linija, žene su narandžasta): Vidimo na grafikonu da su muškarci u proseku mnogo viši od žena. Statistički gledano, ovo je tzv. _efekat ogromne veličine_ (d = 1,72), i

samo 39% populacije se nalazi u oblasti u kojoj se ove dve krive preklapaju tj. samo 39% ljudske populacije spada u grupu u kojoj su muškarci i žene “podjednake visine”. Fizička visina je

otud primer nečega u čemu postoji vrlo velika i jasna razlika između polova. Uporedimo to sada sa razlikama u kogniciji: Za mentalnu rotaciju, muškarci i žene se preklapaju u 75% slučajeva.

Za levorukost i jezičke sposobnosti, u preko 95%. Konačno, kod matematike, preklapanje je punih 98% — muška “prednost” je statistički merljiva, ali toliko mala da je efektivno nebitna! Svi

ovi efekti su daleko slabiji nego efekti učenja i truda. Radi ilustracije: razlika u matematičkoj sposobnosti manja je između muškaraca i žena nego između dece koja jedu i one koja ne jedu

doručak pre škole.[20] I ovde ću dati pomalo kontroverznu tvrdnju: ovo su _jedine _mentalne razlike među polovima koje su čvrsto utemeljene, na dovoljnoj razini da se u njih može zaista

verovati.[21, 22] Važno je razumeti šta, u ovom kontekstu znači “čvrsto utemeljene”. Ako pogledate psihološku literaturu, u njoj možete naći dugu listu uočenih razlika između polova. I

verovatno je da su neke od tih razlika stvarne. Međutim, za sve njih možemo postaviti neka od kritičnih pitanja: * Koliki deo razlika je zapravo zasnovan na biologiji, a koliki na kulturi i

odgoju? Pomenuti slučaj muške agresije spada u ovu kategoriju: apsolutno je jasno da su dečaci agresivniji, i da je to delimično biološki. Ali koliko je biološki? Ne možemo sigurno da

kažemo. Možemo ovde navesti i primer empatije, u kojoj žene merljivo vode: možda postoji neki biološki razlog, ali kulturni je svakako mnogo veći, i nemoguće je razlučiti šta je šta. * Da li

je ovo nusefekt gorepomenutih, već izmerenih efekata? Žene, recimo, imaju prednost u mnogim verbalnim zadacima kasnije u životu: pamćenje reči, sposobnost pravilnog korišćenja kompleksne

gramatike, itd. Ali to su posledice već pomenute prednosti u jezičkom procesiranju koje se razvijaju kasnije u životu i nisu odvojene biološke prednosti. Ove razlike su takođe vrlo male u

proseku. * Koji je kvalitet dokaza? Postoje neke jako popularne studije u psihologiji koje su u stvari katastrofalno slabe. Odličan primer je često citirana studija iz laboratorije Simona

Baron-Koena [23], u kojoj je uočeno da tek rođene ženske bebe mnogo češće i duže posmatraju lica prisutnih ljudi, a muške bebe češće očima prate objekte koji se kreću. Iz ovoga je izveden

zaključak da devojčice (od rođenja) imaju veću želju za društvenim interakcijama, a mušku decu više zanimaju pokret i mehanički događaji. “Mali problem” je taj što novorođene bebe nemaju

dovoljno razvijen vizuelni sistem da razaznaju lica u prvim danima po rođenju. Dalje — studiju je u celini izvela jedna jedina studentkinja u toku svoje prve godine postdiplomskih studija i,

začuđujuće za naučni pristup, nikada nije ni pokušano da se rezultati provere na metodološki ispravniji način. Studija je odjeknula kroz štampu, pre svega _zato što se uklapa u stereotipna

očekivanja_, a ne zato što je naučno snažna. Nezgodno je kada ovakvo zapažanje o biološkim razlikama postane samoispunjavajuće proročanstvo. Kada su prvobitno otkrivene ove male razlike po

pitanju matematike, u Americi je to odjeknulo i dovelo do drastično drugačijeg tretmana tokom obrazovanja. Ako nekom dečaku ne bi išao neki zadatak iz matematike, on bi bio ohrabrivan da se

potrudi i da ga uradi. A ako devojčici ne bi išao zadatak, ona nije bila ohrabrivana da se dodatno pomuči: “pa, šta da se radi, žene su slabije u matematici…” — što dovodi do odustajanja,

manjeg broja i snage pokušaja da se neka nejasnoća prevaziđe, i konačno dovodi do stvarne razlike u matematičkoj sposobnosti u kasnijim godinama škole. Ovo je dovelo do situacije u kojoj je

pre pedesetak godina za svaku devojčicu koja je tokom srednje škole bila prepoznata kao “talentovana za matematiku” (na osnovu ocena i rezultata testiranja) bilo čak _četrnaest _“veoma

talentovanih” dečaka. I ovo se uzimalo kao dodatni dokaz razlike u matematičkoj sposobnosti. Ali, žene su se borile za jednak pristup i jednak tretman kroz godine i decenije, što je

rezultovalo opadanjem na jednu devojčicu prema sedam dečaka, pa jednu prema tri, dok danas nije dostiglo rezultat od jedne devojčice na dva dečaka — a prosek i dalje grabi prema većoj

jednakosti.[24] Ovde je važno da zapazimo da _ovakvo smanjenje razlike ne bi bilo moguće da je u pitanju potpuna biološka razlika_, i da žene prosto nisu sposobne da savladaju matematiku.

ŠTA OVO PRAKTIČNO ZNAČI? Kada se u diskusijama pojave feministi i borci za prava žena, često im se odgovara tvrdnjama kako muškarci i žene nisu isti. Ukazivanje na važnost jednakih prava se

prima s prezirom ili sumnjom — _eto, ovi hoće od naših dečaka da naprave devojčice, a od devojčica dečake, pa da sve bude potpuno isto!_ Ali to je (ponekad namerno) preskakanje poente.

MUŠKARCI I ŽENE NISU _ISTI_, NI BIOLOŠKI NI PSIHOLOŠKI, NITI JE IKOME CILJ DA TO POSTANU. MEĐUTIM, BIOLOŠKE RAZLIKE SU POJEDINAČNO MANJE VAŽNE NEGO ŠTO TO VEĆINA NARODA VERUJE. ONE POSTAJU

ZNAČAJNE TEK KROZ PRIZMU VASPITANJA I KULTURE U KOJOJ DETE ODRASTA. Mi smo kroz nauku, kroz razvoj kulture i kroz povećani nivo opšteg obrazovanja došli do tačke u kojoj više ne moramo da

slepo pratimo stare istorijske šeme. Stari sistemi vrednosti mogu da izgledaju nostalgično privlačni, ali činjenica je da su oni bili efikasne adaptacije na tadašnje okolnosti, tj. na svet

koji više ne postoji. Mi smo, koliko znamo, jedina vrsta na ovoj planeti koja ima nivo samosvesti potreban da prepozna nedostatke u svojoj biologiji i svom ponašanju, i da te nedostatke

ispravi — i vreme je da tu sposobnost počnemo svesno da koristimo. REFERENCE * James, Deborah, and Janice Drakich. “Understanding Gender Differences in Amount of Talk: Critical Review of

Research,” In Gender and Conversational Interaction, ed. Deborah Tannen (New York: Oxford University Press, 1993). * Peeter Värnik, Suicide in the world. Int J Environ Res Public Health.

2012. 9(3): 760–71. https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/22690161/ * Detaljna grafička analiza podataka o disparitetu u broju samoubistava se može naći na:

https://ourworldindata.org/suicide#suicide-by-gender * Statistika vremena uloženog u kućne poslove, podeljeno po polu:

https://ec.europa.eu/eurostat/statistics-explained/index.php?title=How_do_women_and_men_use_their_time_-_statistics&oldid=463738 * Bianchi et al., Housework: Who Did, Does or Will Do It,

and How Much Does It Matter? Soc Forces. 2012. 91(1): 55–63. doi: 10.1093/sf/sos120 https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC4242525/ *

https://www.athenahealth.com/knowledge-hub/practice-management/healthcare-future-female * https://www.rlkbg.org.rs/images/docs/demografskitrendovi.pdf * Kail and Cavanaugh, Human

Development: A Life-Span View, Cengage Learning, 8th edition (2018), ISBN 978–1337554831 * Whitford et al., An exploration of the influences on under-representation of male pre-registration

nursing students. Nurse Educ Today. 2020. 84: 104234. https://doi.org/10.1016/j.nedt.2019.104234 * Buthelezi et al., Clinical learning experiences of male nursing students in a Bachelor of

Nursing programme: Strategies to overcome challenges. Curationis. 2015; 38(2): 1517. https://dx.doi.org/10.4102%2Fcurationis.v38i2.1517 * Martin and Ruble, Children’s Search for Gender Cues:

Cognitive Perspectives on Gender Development. Curr. Dir. Psych. Sci. 2004. 13(2): 67–70. https://doi.org/10.1111/j.0963-7214.2004.00276.x * Koblinsky et al., Sex role stereotypes and

children’s memory for story content. Child Dev. 1978 Jun;49(2):452–8. https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/679780/ * Hinton, P. Implicit stereotypes and the predictive brain: cognition and

culture in “biased” person perception. 2017. _Palgrave Commun_ 3: 17086. https://doi.org/10.1057/palcomms.2017.86 * Rylee A. Dionigi, “Stereotypes of Aging: Their Effects on the Health of

Older Adults”, Journal of Geriatrics, vol. 2015, https://doi.org/10.1155/2015/954027 * Zanimljivo izlaganje na ovu temu:

https://www.ted.com/talks/reshma_saujani_teach_girls_bravery_not_perfection * Margo Wilson, Martin Daly, Competitiveness, risk-taking, and violence: the young male syndrome. Ethology and

Sociobiology. 1985, 6(1): 59–73. https://doi.org/10.1016/0162-3095(85)90041-X * Book et al., The relationship between testosterone and aggression: a meta-analysis. Aggression and Violent

Behavior 2001. 6(6): 579–599. https://doi.org/10.1016/S1359-1789(00)00032-X * Geniole et al., Is testosterone linked to human aggression? A meta-analytic examination of the relationship

between baseline, dynamic, and manipulated testosterone on human aggression. Horm Behav. 2020. 123: 104644. https://doi.org/10.1016/j.yhbeh.2019.104644 * Mada se može napraviti argument da

je određen nivo ranjivosti neophodan za normalno emocionalno funkcionisanje. Čovek koji je “nedodirljiv” i koga ništa ne može da povredi takođe ne može da se otvori prema drugima, i nije

dostupan za duboke emocionalne veze. Izlaganje u kome se dobro opisuje ovaj argument: https://www.ted.com/talks/brene_brown_the_power_of_vulnerability * Pivik et al., Eating breakfast

enhances the efficiency of neural networks engaged during mental arithmetic in school-aged children. Physiol Behav. 2012. 106(4): 548–55. https://doi.org/10.1016/j.physbeh.2012.03.034 *

Janet S. Hyde, Sex and cognition: gender and cognitive functions. Curr. Op. Neurobiol. 2016. 38: 53–56. https://doi.org/10.1016/j.conb.2016.02.007 * Pappadatou-Pastou et al., Sex differences

in left-handedness: a meta-analysis of 144 studies. Psychol Bull. 2008. 134(5): 677–699. https://doi.org/10.1037/a0012814 * Ovu problematičnu studiju, paradoksalno, moramo da citiramo i

ovde. Connellan et al. Sex differences in human neonatal social perception. Infant Beh. Dev. 2000. 23(1): 113–118. https://doi.org/10.1016/S0163-6383(00)00032-1 * Halpern et al., The

Pseudoscience of Single-Sex Schooling. Science. 2011. 333(6050): 1706–1707. https://doi.org/10.1126/science.1205031 _OVAJ TEKST JE AUTORSKI, NAMENJEN INFORMISANJU ŠIRE JAVNOSTI O NAUČNIM,

DOKUMENTOVANIM OTKRIĆIMA I ISTRAŽIVANJIMA. __Tekst nije sponzorisan niti potpomognut na bilo koji način od neke organizacije, individue ili korporacije._ _Uredništvo i formatiranje teksta:

__Ketworks__, lektura Daniel David._